ZAŠTO BAŠ GORILE?
Još dok sam pravio prve korake u wildlife fotografiji, znao sam da postoji jedna životinja koju želim da vidim više od svih drugih - planinska gorila. U to vreme delovalo je kao nešto daleko, gotovo nedostižno. Bwindi je bio samo naziv na geografskoj karti, tačka duboko u centralnoj Africi, mesto o kojem se ne govori tako često, ali kada se govori onda se govori sa velikim poštovanjem. Ipak u sebi sam gajio nadu da će se taj susret dogoditi, ne kao turistička avantura, već kao profesionalni izazov. Jednostavno sam želeo da ih fotografišem.
NEPROBOJNA ŠUMA BWINDI — ŠUMA KOJA DIKTIRA TEMPO
Bwindi Impenetrable Forest opravdava svoje ime od prvog koraka. Ovo nije šuma kroz koju se “šetate”. Ovo je teren koji diktira kako način kako ćete se kretati — sporo, pažljivo, koncentrisano. Gusta vegetacija, promenljivo vreme, magla koja se pojavljuje niotkuda, klizavo tlo i strmi usponi stvaraju ambijent koji podjednako testira fizičku i mentalnu izdržljivost. Za nekog treking do gorila može biti par sati planinarenja po nekom pristupačnijem terenu, dok za druge to može biti i 5,6 sati provlačenja kroz gustu vegetaciju uz maglu, kišu i blato. Sve zavisi od toga gde se gorile trenutno nalaze i koja će vam porodica gorila biti dodeljena.
DOLAZAK NA POČETNO MESTO
Odmah po dolasku na mesto odakle ćemo krenuti u potragu za gorilama, sačekali smo da nam rendžeri dodele porodicu za kojom ćemo ići u potragu. Mi smo dobili porodicu Christmas, koja trenutno broji 9 članova, među kojima su 3 ženke i trogodišnji mladunci (mužjak i ženka). Vođa ove porodice je srebrnoleđi gorila po imenu Christmas, koji je svoje ime dobio po tome što je rođen na Božić. Nakon što nam je dodeljena porodica, dobili smo štapove za planinarenje, a ko je želeo mogao je da uzme i dodatnu opremu poput kamašni ili kabanica. Napolju nas je sačekala plesna grupa, i tradicionalnim plesom poželela sreću. Potraga je mogla da počne.
Odmah na početku uši smo u gustu maglu, a ubrzo nakon toga krenuo je i uspon. Iz magle u susret nama prolazili su meštani tog kraja, neki sa velikim pletenim korpama na glavi, drugi pak sa vezanim granama oko struka, dok su oni mlaði prolazili sa rančevima na leðima verovatno na putu do lokalne škole. Kroz nekih sat vremena planinarenja otvorio se pogled na jedno maleno selo kroz koje smo morali da prođemo. Po ulasku u selo primetio sam kako meštani izlaze van svojih kućica, i onako znatiželjno gledaju u nas, dok deca pogledom prate svaki naš potez u nadi da će dobiti koji slatkiš, što naravno na kraju i jesu dobili. Sve vreme dok smo pešačili rendžer nas je edukovao o tome kako se treba ponašati u prisustvu gorila. Govorio nam da ne smemo praviti buku, nositi hranu i dodirivati gorile, jer to može biti fatalno.
IGRA ČEKANJE – DESET MINUTA KOJA TRAJU KAO VEČNOST
Posle dugog uspona rendžer je podigao ruku i tiho dao znak da stanemo. Pogledao me i pitao: „Jesi li uzbuđen?“ Imao sam osećaj da mi je celo putovanje do ovog trenutka stalo u grlo. Rekao je da moramo da sačekamo desetak minuta jer se gorile kreću prema nama. Tih deset minuta izgledalo je kao večnost, mada smo realno na kraju čekali dobrih pola sata ako ne i više. Jedan od rendžera nije uspeo radio stanicom da stupi u kontakt sa tragačima koji su pratili našu porodicu gorila, pa je otišao u potragu za njima. Tišina i mir šume, gde se čuju samo insekti i povremeni lom grančica, nateraju te da razmišljaš o svemu, o umoru, o motivima, o privilegiji što imaš priliku da budeš tu. Posle cini mi se cele večnosti uočili smo našeg rendžera kako se vraća. Našalio se da su gorile možda zaspale i da ih nećemo videti. Smejao se, naravno, potpuno svestan mog nestrpljenja. A onda je izgovorio rečenicu koja je pokrenula lavinu emocija:
„Nikola, jesi li spreman?“
Bio sam — ali i nisam. Tehnički da, emotivno kao da sam se vratio na svoj prvi dan sa fotoaparatom u prirodi. Kroz glavu mi je prolazilo i to da sam na ovaj trenutak čekao dobrih godinu dana i skoro svakodnevno razmišljao o tome. Ovo se stvarno dešava! Svega 5 minuta kasnije bili smo u blizini mesta gde su tragači locirali našu porodicu gorila. Stavili smo hiruške maske na lice koje su obavezne budući da gorile i mi delimo 99% DNK i vrlo lako se može desiti da mi njima ili oni nama prenesu neku bolest. Na toj lokaciji smo takođe ostavili rančeve, štapove, vodu i hranu i lagano krenuli ka gorilama.
PRVI SUSRET SA PLANINSKIM GORILAMA
A onda se sve utišalo.
Prvo što sam video jesu dve krznene “lopte”. Bili su to mladunci, izležavali su se u travi grickajući istu. Ne sećam se tačno prvog kadra koji sam napravio, ali se savršeno sećam osećaja…Ma bio je neverovatan! Pogled koji dolazi od životinje koja razume svet oko sebe mnogo dublje nego što pretpostavljamo. Nema haosa, nema naglih pokreta. Njihova struktura ponašanja je tiha, ali jasna. Ono što me je najviše dotaklo bili su pogledi ovih neverovatno inteligentna bića. Kontakt očima bio je najjači trenutak, nešto što nijedan dokumentarac, nijedna knjiga ne može da opiše.
Planinske gorile spadaju među najređe životinje na svetu i danas ih ima manje od 1.100 jedinki, a žive samo u planinskim šumama Ruande, Ugande i DR Konga. Iako izgledaju snažno i zastrašujuće, u prirodi su iznenađujuće mirne i nežne životinje koje izbegavaju sukobe. Mužjaci koji vode grupu prepoznaju se po karakterističnim sivim leđima, zbog čega se zovu “silverback”, a njihova snaga dostiže nivo čak nekoliko odraslih ljudi zajedno. Zanimljivo je da planinske gorile imaju otiske prstiju gotovo identične ljudskim, ne piju vodu direktno iz izvora već je dobijaju iz biljaka, a svake noći prave novo “gnezdo” od granja i lišća za spavanje. Mlade gorile su izuzetno razigrane i ponašaju se poput ljudske dece, rvu se, skaču i istražuju svet oko sebe. Ipak, zbog srodnosti sa ljudima veoma su podložne našim bolestima, a čak i obična prehlada može biti opasna po njihov život.
WILDLIFE FOTOGRAFIJA U BWINDI ŠUMI – OPREMA I IZAZOVI
Fotografisanje gorila u prašumi Bwindi jedno je od najuzbudljivijih iskustava za ljubitelje prirode, ali zahteva dobro planiranje i odgovoran pristup. Gusta vegetacija, promenljivo svetlo i ograničeno kretanje stvaraju izazovne uslove, pa je izbor opreme ključan za kvalitetne fotografije. Najpraktičniji su svestrani zum objektivi poput 24–70mm ili 70–200mm, koji omogućavaju snimanje sa različitih udaljenosti bez čestog menjanja opreme. Zbog tamnih uslova važno je imati objektive sa širokom blendom (f/2.8). Blic se ne koristi jer može uznemiriti gorile, pa se fotografisanje oslanja isključivo na prirodno svetlo. Kondenzacija može biti problem zbog razlike u temperaturi, zato opremu treba držati u torbi dok se ne prilagodi okolini. Najvažnije je poštovati smernice i ograničenja rendžera: držati propisanu udaljenost, ne praviti nagle pokrete i ne remetiti mir životinja. Valja napomenuti da je vreme ovde nepredvidivo i mi smo imali sreće da kiša nije padala tokom susreta sa njima ali nas je oblak sustigao tokom povratka. Preporuka je imati kabanicu kako za sebe tako i za ranac foto opreme. Količina padavina u Bwindi šumi je zaista ozbiljna i za svega nekoliko minuta i vi i vaša oprema možete biti potpuno mokri.
DAJANA FOSI - ŽENA KOJA JE POSVETILA SVOJ ŽIVOT GORILAMA
Nijedna priča o gorilama ne može da prođe bez imena Dian Fossey. Nakon što sam fotografisao gorile u Ugandi, posetio sam Dian Fossey muzej u Ruandi. To nije muzej u klasicnom smislu, više podseća na kombinaciju arhiva, memorijala i terenske laboratorije. Originalni dnevnici, oprema, fotografije i dokumenti prikazuju njen rad bez romantizacije. Ona je žena koja je svoj život potpuno posvetila gorilama, često u uslovima koji su bili brutalni.
Dian Fossey je:
- prva detaljno proučavala ponašanje planinskih gorila,
- dokumentovala njihove društvene strukture,
- borila se protiv krivolova,
- rizikovala sopstveni život kako bi zaštitila njihovo stanište.
Njen kamp Karisoke postao je istorijsko mesto, a njen rad omogućio je da danas uopšte postoji stabilna populacija planinskih gorila. Odlazak u muzej bio je pun pogodak, a njen rad na očuvanju ovih neverovatnih životinja nekako sam doživeo kao inspiraciju za moj dalji rad.
SEĆANJE NA MOJE POČETKE
Stojeći tamo, među gorilama, mislio sam na svoje početničke dane sa fotoaparatom. Tada su mi gorile bile samo nedostižan san. Ali taj san me je motivisao, gurao napred i podsećao me da vredne stvari ne dolaze tako lako. Susret u Bwindiju bio je dokaz da se snovi ostvaruju potrebno je samo da veruješ u njih.
Bwindi mi nije dala samo fotografije. Dala mi je:
- potvrdu da sam izabrao pravi put
- razumevanje koliko je važno poštovanje prema prirodi
- novu perspektivu na svoj rad.
